Članci
Članci
Padobranstvo (How Stuff Works)
Padobranstvo
Procedura
Veštine
Bezbednost
Oprema
Otvaranje padobrana
Još o padobranstvu
> Tipični padobranski skok
> Padobranska oprema
> Pakovanje padobrana
> Otvaranje padobrana
> Otvaranje rezervnog padobrana
> Automad (AAD)
> Ulazak u padobranstvo i troškovi
> Cene i počeci
> Padobranske varijacije
> Rizik od padobranskih nesreća
Padobranstvo ili skydiving (eng.) je aktivnost koja podrazumeva slobodan pad sa određene visine, gde se za prizemljenje koristi padobran.
Istorija padobranstva je zvanično pčela skokom iz balona od strane Andre-Žaka Garnerina 1797. godine. Padobranstvo je korišćeno u vojsci od rane 1900.godine, i korišćeno je u I i II svetskom ratu. Rana takmičenja datiraju iz 1930.godine a postalo je internacionalni sport 1951 godine.
Danas se njime ljudi bave rekreativno i profesionalno kao sportom, a koristi se u vojnu svrhu i povremeno se njime bave vatrogasci šumskih požara.
Obično, padobranci se kao grupa nalaze na izolovanom aerodromu. Tipčan skok podrazumeva skok iz letelice (obično aviona, ali ponekad i helikoptera, ili čak balona), sa visine od oko 4.000 metara, slobodan pad od oko 2.000 – 3.000 metara , i otvaranje padobrana na propisanoj visini kako bi se padobranac usporio, i meko i bezbedno prizemljio.
Jednom kada je padobran otvoren (obično oko 800 metara), padobranac može kontrolisati pravac i brzinu padobrana sa trakama i kanapima koji se zovu “komande”, sa držačima za ruke koji se zovu “hvataljke”, koje su zakačene za padobran, tako da padobranac može veoma precizno da sleti na željeno mesto na zemlji, meko i bezbedno.
Većina modernih sportskih padobrana su “samonaduvavajuće” komore (obično 7 ili 9) u obliku krila (misli se na profil) koji obezbeđuju savršenu kontrolu brzine i pravca, slično paraglajderima. Međutim iako slični, morate zapaziti da su paraglajderi ipak dizajnirani sa namerom da drže letača što više u vazduhu, i omoguće mu da čak i promeni visinu na gore, dok su padobrani prvenstveno konstruisani sa namerom da padobranac iz slobodnog pada uspori brzinu svoga tela, ublaži “dinamčki udar” prilikom otvaranja padobrana iz “pune brzine” tela, i da meko i bezbedno sleti na zemlju. Padobrani ne mogu imati “lift” (uzgon) duži od nekoliko trenutaka, nakon čega se opet gubi visina. Kako je jednom rečeno, osnovna razlika između paraglajderista i padobranaca je ta što padobranci rade na tome da što brže budu dole, dok paraglajderisti teže da što duže ostanu gore.
Mnogi padobranci skaču jer je to najbliže onome što se zove “san o letenju”. Padobranstvo je jedina vazdušna aktivnost gde je telo instrument letenja, umesto mašine. Manipulišući položajem tela, kao što pilot manipuliše letelicom, padobranci mogu da se okreću u mestu, prave salto u napred ili nazad, kreću se napred ili nazad, pa čak na trenutke da stvore i uzgon. Iskusni padobranci će vam reći da u slobodnom padu možete raditi sve ono što rade i ptice, osim da letite na gore. Zato i nčudi padobranska izreka da “samo padobranci znaju zašto ptice pevaju…”. Svi skokovi ovog tipa imju učešće u četvrtoj dimenziji nazvanoj slobodni pad. Ovo je jedino mesto gde možete leteti svojim telom u sve tri regularne dimenzije (gore-dole, levo-desno, napred-nazad), plus četvta dimenzija relativne brzine. Čak ni NASA astronauti nemaju priliku da se “igraju” u četiri dimenzije. U slobodnom padu, možete prevariti granice vremena i prostora, ali samo na oko minut vremena.
Padobranci generalno nemaju utisak propadanja zbog činjenice da za relativno kratko vreme dostižu “konačnu brzinu” (terminal velocity) od oko 180 – 200 km/h u “box” položaju (stomak prema zemlji) ili čak i preko 350 km/h sa položajem glave na dole ili nogu na dole, te kada dostignu tu brzinu telo više ne ubrzava prema zemlji. Ovu brzinu ima svako telo koje pada, ali mu se konačna brzina razlikuje u zavisnosti od dimenzija i težine.
U svakom slučaju padobranci imaju minimalni utisak propadanja po napuštanju letelice iako ne veliki, jer odmah nakon odvoja, sile koje deluju na telo su spore, te treba vremena da telo promeni pravac u odnosu na pravac leta aviona do pravca koji je prouzrokovan gravitacijom. Padobranci ovu tranzitnu pojavu nazivaju “brdo” (the hill), kao distancu od momenta dok još prate pravac leta aviona, do momenta kada krenu vertikalno ka zemlji. Ubrzanje je ono što prouzrokuje osećaj “stomak u grlu”, kao što je recimo na ringišpilima u zabavnim parkovima i traje veoma kratko, i slabo (svega par sekundi). Nakon dostizanja konačne brzine, stiče se osećaj lebdenja na vazdušnom jastuku.
Većina padobranaca je napravila svoj prvi skok sa iskusnim, obučenim i ovlašćenim instruktorom u tzv. “tandemu”. Za vreme tandem padobranskog skoka, instruktor tandema (Tandem Master) je odgovoran za stabilan odvoj od aviona, održavanje propisane stabilne pozicije u slobodnom padu, otvaranje i kontrolisanje padobrana. Više o tandem padobranstvu u Srbiji možete naći ovde. Sa treningom i iskustvom strah nestaje i nastupa totalna kontrola. Ostali metodi obuke za prve skokove su skok na gurtnu (Static Line – S/L), aktiviranje padobrana od strane instruktora (Instructor Assisted Deployment – IAD), ili napredno učenje slobodnog pada – NUSP odnosno AFF (Accelerated Free-Fall). Svaka od ovih metoda je obrađena posebno.
Padobranstvo traži kompleksne veštine koje mogu trajati stotinama skokova do sticanja pravog iskustva, ali osnove su veoma često kristalno jasne u toku prvih par skokova. Postoji četiri osnovne oblasti veština: osnove bezbednosti, manevri u slobodnom padu, operacije na padobranu i sletanje.
Osnove bezbednosti uključuju to da poznajete: proveru opreme, normalan odvoj od aviona, reagovanje na “opasne” situacije, otvaranje padobrana, poznavanje i otklanjanje uobičajenih otkaza padobrana, odabir mesta za sletanje, priprema za sletanje i samo sletanje.
U slobodnom padu padobranci uče da održe stabilan položaj tela (stomaka) ka zemlji, tzv. “box position”. U tom položaju prosečna brzina je oko 180 – 200 km/h. Učenje stabilnog položaja tela je osnovna stvar koju padobranci uče da se kreću ili okreću u bilo kom pravcu dok drže stabilnu poziciju “stomak ka Zemlji” . Koristeći ove veštine, grupa padobranaca može napraviti formaciju na skoku, disciplina koja je poznata kao “Relativ” (Relative Work, odnosno Formation Skydiving po novom pravilniku – FS). Kasnih 80-tih godina iskusniji padobranci čeli da eksperimentišu sa “slobodnim letom” (Freefly), koji je podrazumevao da se pada svakako, samo ne stomakom na dole. Danas, mnogi padobranci počinju freefly, odmah nakon što dobiju dozvole sportskih padobranaca, presčući “Relativ” jer je kako kažu “mnogo zabavnije”.
Odabir kada ćete otvoriti padobran je stvar bezbednosti, ali i procedura kao i zakona. Padobran bi trebao da bude otvoren dovoljno visoko, da omogući padobrancu spasavanje u slučaju otkaza glavnog padobrana. 500m je donji minimum za veoma iskusnog padobranca. Učenici moraju imati otvorene kupole na minimum 750m. U slobodnom padu, padobranci prate visinu pomoću zvučnih i vizuelnih visinomera, kako bi znali kada da se odvoje od formacije (ako postoji) i otvore padobrane. Veliki broj padobranaca otvara padobrane visoko, kako bi mogli da vežbaju let kupolom. Na “Skoči I Otvori" (Hop-And-Pop) skokovima, padobrani se otvaraju odmah nakon napuštanja letelice, tako da nije neobično da je padobran otvoren već na 1.500 ili više metara.
Letenje padobranom ima dva osnovna izazova: Sleteti gde je planirano, često na metu, i izbeći povređivanje. Iskusniji padobranci uživaju u izvođenju aktobatskih manevara sa padobranima, naročito na prizemljenju. Primer za ovo bi bio “Swoop”, izuzetno uzbudljiva ali krajnje opasna veština, koja podrazumeva prilaz zemlji veoma velikom brzinom često i preko 80 km/h) pod oštrim uglom, da bi u poslednjim trenucima padobranac izravnao padobran svega par desetina centimetara iznad zemlje, i napravio što veću distancu (često i po par desetina metara) u velikoj horizontalnoj brzini.
Moderne padobranske kupole tipa “krilo” mogu da pokriju velike distance prilikom letenja. Eliptični padobrani su brži, a neki mali , padobrani visokih performansi, kreću se brže nego što čovek može da trči, čineći ih veoma izazovnim za sletanje. Visoko obučen i iskusan padobranac koristeći mali padobran visokih performansi, može postići brzinu čak i do 100 km/h horizontalne brzine prilikom sletanja. Ovde naravno ne treba posebno ni napominjati da je dovoljna i najmanja greška da dođe do, blago rečeno katastrofe.
Dobro sletanje neće biti ni malo stresno, i prizemljiće padobranca u krugu od par metara od željene lokacije. Na takmičenjima, vrhunski padobranci rutinski sleću na manje od par centimetara od centra mete.
Danas, većina padobranskih povreda se dešava pod potpuno ispravno otvorenom kupolom, a najčešći razlozi su radikalni manevri blizu zemlje, kao što su “kuka okret” (Hook Turn), ili pogrešna procena prilikom "swoop"-a. U principu, najviše povreda u padobranstvu se ne dešava u slobodnom padu ili prilikom otvaranja padobrana, već na prizemljenju.
Uprkos uvreženom mišljenju da je padobranstvo ekstremno opasan sport, smrtni slučajevi su retki. Kako god, svake godine određeni broj ljudi se povredi ili pogine na skokovima širom sveta.
U Srbiji, ali i u ogromnoj većini država, padobranci su OBAVEZNI da nose drugi, rezervni padobran, koji je proveren i pakovan od strane sertifikovanog “Riggera” padobranske opreme. Mnogi od njih na rezervama koriste uređaje koji su osetljivi na visinu, te automatski otvaraju rezervne padobrane po potrebi na bezbednoj visini ukoliko dođe do otkaza ili problema sa otvaranjem glavnog padobrana. Ovi uređaji se nazivaju „automati“ (AAD – Automatic Activation Device). Obično padobranci nose zvučne i vizualne visinomere koji im pomažu da budu svesni visine na kojoj se nalaze, te da mogu da adekvatno reaguju.
Neiskusni padobranci su potencijalna opasnost i u vazduhu. Kod nas je obavezno primenjivanje nekih pravila, do minimum 50 - og skoka, kada učenik stiče pravo na polaganje za dozvolu sportskog padobranca.
Najopasniji period za padobranca je između 100 i 500 skokova (pojava poznata kao “čudo 100 skokova”), kada padobranac ima dovoljno skokova da prebrodi inicijalni strah, ali još ne poseduje veštine za izlaženje na kraj sa opasnim situacijama. Obično su padobranci sa ovim brojem skokova previše samouvereni i skloni povredama.
Međutim, od nedavno, najčešći izvor povreda je (loše) korišćenje padobrana visokih performansi. S obzirom da se ovim padobranima generalno služe iskusniji padobranci, učestalost povreda je povećana. Iskusniji padobranci izvode opasne manevre pri velikim brzinama na malim visinama pokušavajući da povećaju uzbuđenje, što radikalno povećava opasnost od povreda.
Promena pravca vetra je takođe jedan od velikih faktora rizika. U uslovima jakog vetra i toplih dana sa turbulencijom, padobranci mogu iskusiti neželjene pojave pri sletanju. Promena pravca vetra može uticati na to da na prizemljenju vetar promeni pravac iz smera “u lice” u smer “u leđa”, što prouzrokuje povećanje brzine padobrana na sletanju, jer se u datim uslovima brzina padobrana i brzina vetra sabiraju.
Otkazi opreme veoma retko prouzrokuju smrtne slučajeve i povrede. Dok približno jedan u 400 skokova prouzrokuje otkaz glavnog padobrana, odbacivanje i aktiviranje rezerve, rezervni padobrani su profesionalno pakovani sa velikom pažnjom, i dizajnirani da budu ekstremno pouzdani. Letenje rezervom može biti prilično nervirajuće, ali je bezbedno i ne prouzrokuje povrede.
Neke padobranske discipline su mnogo opasnije od drugih. Na primer B.A.S.E. skokovi sadrže u sebi mnogo puta veći rizik nego skokovi sa velikih visina. Padobranske discipline kao što su letenje specijalnim odelima (wingsuit) ili sa daskom (skysurfing), sadrže takođe veći rizik od klasičnog padobranstva zbog činjenice da je smanjena mobilnost padobranca i veća opasnost od uplitanja i mršenja o opremu. Zbog navedenih razloga ove discipline su generalno ograničene samo na iskusne padobrance.
Potrebno je napomenuti i da komercijalni filmovi – narčito Holivudski akcioni filmovi – obično veoma preteruju po pitanju opasnosti u sportu. U takvim filmovim likovi često izvode stvari koje su tehnički nemoguće bez pomoći specijalnih efekata. Kada bi neko i izvodio takve vratolomije, istog momenta bi bio “prizemljen” i udaljen sa aerodroma iz bezbednosnih razloga, od strane aerodromskog osoblja ili kluba. “Drop” zone (DZ) u SAD i Kanadi imaju čak i iskusnog padobranca u ulozi “bezbednjaka” koji je odgovoran za padobrance koji krše pravila, propise ili na bilo koji način ugrožavaju bezbednost na aerodromu.
U većini zemalja, ili lokalna pravila ili država kao sama reguliše i starosno doba za potencijalne padobrance. U našoj zemlji padobranstvom se može baviti i osoba koja je navršila 16 godina života, uz pismenu saglasnost roditelja, dok sa napunjenih 18 (punoletstvo), pismena saglasnost nije potrebna, jer osoba sama odgovara za svoje postupke.
Troškovi u ovom sportu nisu trivijalni. Kako nove tehnologije napreduje i unapređuju se perfromanse padobrana, troškovi imaju tendenciju rasta. Danas generalno gledajući, padobranci nose više opreme nego što je to bilo ranijih godina, sa sigurnosnim spravama (kao što su automati za rezervu), što cenu čini značajno većom (primera radi, samo automat marke “Cypres” košta oko 1000 EUR). Kompletan set nove padobranske opreme može lako koštati kao veoma dobar polovan automobil (4.000 – 6.000 EUR, čak i više). Tržište nije veliko dovoljno da omogući konkurenciju i pad cena (kao što je na primer u kompjuterskoj industriji).
Međutim u većini zemalja, postoji tržište polovne opreme. Za mnoge početnike, naročito one sa ogračenim sredstvima, to je omiljeni način nabavke opreme i ima dve prednosti:
Početnici generalno startuju sa padobranima koji su veliki u odnosu na težinu padobranca. Kako im iskustvo raste kao i samopouzdanje, obično se prelazi na manje, brže i padobrane viših performansi. Aktivan padobranac može promeniti kupolu padobrana nekoliko puta u razmaku od par godina, dok i dalje zadržava svoj prvi ranac/padobranski sistem i perifernu opremu.
Stariji padobranci, naročito oni koji skaču samo vikendima leti, nekada idu u drugu krajnost, koristeći padobrane koji su veliki, nežniji i koji ne zahtevaju mladalčki intenzitet i reflekse na svakom skoku. Oni dodaju da:”Postoje stari padobranci i brzi padobranci, ali ne postoje stari i brzi padobranci!”
Vecina padobranske opreme je dizajnirana tako da u njoj može uživati više vlasnika pre nego što se istroši. Kupci se uvek savetuju da ono što potencijalno žele da kupe odnesu kod sertifikovanog riggera opreme. Riggeri su ljudi obučeni za tehničke preglede padobrana i mogu da otkriju oštećenja i druge nepravilnosti na opremi. Riggeri se takođe redovno obaveštavaju o novim produktima u padobranskoj industriji i dobijaju obaveštenja o opremi kako bi bili u toku.
Na željenoj visini za otvaranje padobrana, padobranac baca pilot padobrače iz džepa na dnu ranca (ranac je mesto gde se smeštaju oba padobrana). Ovo je poznato kao “Dno kontejnera” (Bottom Of Container – B.O.C) sistem otvaranja. Malo padobrače (pilot) je povezan sa glavnim padobranom trakom kroz D-Bag (Deployment Bag) u koju je smeštena glavna kupola a kanapi na određeni način obavijeni oko nje gumicama. Na dnu stranica kontejnera (ranca) je petlja glavnog padobrana koja je u procesu pakovanja padobranskog sistema provučena kroz sve četiri stranice koje zatvaraju kontejner.
Zakačena za traku koja na jednom kraju ima pilot padobrače, na drugom kraju je kriva špiljka koja se provlači kroz petlju nakon zatvaranja ranca i drži kontejner zatvorenim. Kada se pilot izbaci iz džepa na dnu kontejnera on hvata vazduh iza padobranca izvlači krivu špiljku iz petlje, oslobađajući D-Bag padobranca (koji je u stabilnom položaju – stomakom ka zemlji). Kanapi se oslobađaju od gumica za koje su bili zakačeni u procesu pakovanja, i ispravljaju se kako padobran počinje da se otvara. Kako bi se smanjio rizik povrede, kvadratno parče svile koje se zove “Klizač” (Slider) koji odvaja kanape padobrana u četiri glavne grupe kroz okca koja se nalaze na samim krajevima slajdera, usporava otvaranje padobrana i lagano klizi na dole, dok se padobran ne otvori u potpunosti i slajder dođe tačno iznad glave padobranca.
U toku normalnog otvaranja, padobranac će generalno iskusiti par sekundi intenzivnog usporavanja u granicama 3 do 4 G, dok padobran usporava brzinu sa 200 km/h na jedva 20 km/h.
Ukoliko padobranac ima nepravilnost u otvaranju glavnog padobrana koju ne mogu da otklone, ima ručicu “odbacivaljke”, na prednjoj desnoj strani ranca (na grudima), kojom može odbaciti nepravilno otvoren glavni padobran. Jednom kad je padobran odbačen, rezervni padobran može biti aktiviran povlačenjem druge ručice koja se nalazi na prednjoj levoj strani ranca (takođe na grudima). Od relativno skora postoji i jedan brži i bezbedniji način otvaranja rezervnog padobrana koji se zove “RSL – Reserve Static Line”. Ovaj sistem omogućuje padobrancu da jednostavno samo odbaci glavni padobran, bez povlačenja určice rezerve, gde se rezervni padobran takođe otvara. Rezerva se na ovaj nači otvara, tako što odbačeni padobran ustvari u ovom čaju predstavlja veliko pilot padobranče za rezervu, i kako se on otkačen kreće na gore (odnosno on stoji, a vi propadate brže), vuče za sobom rezervni padobran. Najpoznatiji RSL je “Skyhook” koji je neverovatno brz u otvaranju rezerve i koji omogućuje padobrancu da mu je rezerva otvorena na svega 2 sekunde nakon odbacivanja glavne kupole, u poređenju sa 5-10 sekundi kada padobranac mora i da odbaci neispravan padobran i da sam otvara rezervu.
Padobranstvo je jedna od onih stvari koje vidite skoro stalno. U većini slučajava je svaki iole bitniji proizvođač pića (naročito energetskih) napravio reklamu sa padobrancima. Mnogi akcioni filmovi imaju padobranske scene. Padobranstvo se pojavljuje u reality šou emisijama, a esencijalno je za vojsku.
A i lako je videti zašto. Sport je definitivno “na ivici”. Ima nešto u tome iskočiti iz aviona i paditi kroz vazduh brzinom od 200 km/h, što privlači ljudima pažnju.
Jeste li se ikad upitali kako to funkcioniše?
• Kakvu opremu koriste padobranci?
• Koliko je siguran padobranski sport?
• Kako da postanete padobranac i koliko to košta?
Na ovom mestu ćemo odgovoriti na sva ta pitanja i još mnogo drugih. Sledeći put kada budete gledali nekoga da skače iz aviona na TV, imaćete sasvim drugi doživljaj šta se dešava!
Hajde da krenemo sa time kako izgleda tipičan skok padobranca.
Ima desetine iskusnih padobranaca u Srbiji, koji imaju stotine i hiljade skokova iza sebe. Oni obično imaju svoje padobrane, pakuju svoje padobrane i skaču svaki vikend. Tipičan skok ovih entuzijasta otprilike ide ovako:
• Padobranac pakuje svoj padobran i proverava ga.
• Padobranac uključuje i proverava svoj automat (AAD).
• Padobranac oblači svoj kombinezon i stavlja padobran na sebe. Obično, drugi padobranac proverava prvom opremu, kako bi se uverio da je sve na svom mestu i da sve izgleda OK..
• Padobranac ulazi u avion. U zavisnosti od veličine aviona, može biti po 20 i više padobranaca u jednom avionu.
• Avion leti do visine iskakanja. Tipična visina može biti oko 3.000 metara, koja dozvoljava padobrancu oko 45 sekundi slobodnog pada – termin koji se koristi od strane padobranaca da se opiše padanje pri konačnoj brzini tela (terminal velocity, vidi “rečnik”). Moguće je ići i na visine do 5.000 metara bez kiseonika, što dozvoljava padobrancu oko 75 sekundi slobodnog pada.
• Kada je avion propisno namešten iznad mesta iskakanja, padobranci skaču iz aviona.
• Padobranac ubrzava do oko 200 km/h za oko 10 sekundi i onda je u slobodnom padu.
• Na oko 800 metara padobranac baca svoje pilot padobranče, i otvara padobran.
• Padobranac upravlja padobranom, i usmerava ga na mesto prizemljenja i sleće.
Koristili smo dosta terminologije ovde – hajde da vidimo kako izgledaju neki od delova opreme koju padobranci koriste.
Padobranska oprema korišćena od strane svih sportskih padobranaca danas ima 6 osnovnih delova:
• Sam padobran , takođe poznat i kao glavni padobran.
• Pilot padobranče – mali (30 – 45 centimetara u prečniku) padobran, koji padobranci koriste da ga izvuku i otvore glavni padobran. Padobranac izbacuje pilot padobranče. On hvata vazduh i izvlači oko 6 metara dugu traku. Traka izvlači glavni padobran iz kontejnera tako da se može napuniti vazduhom.
• Tu je i drugi padobran, takođe poznat i kao rezerva ., koji je tu u slučaju da se glavni padobran ne otvori iz nekog razloga. Glavni padobran možda ne izađe iz svog kontejnera, možda se kupola ne napuni vazduhom propisno, može se umrsiti sa konopcima, i tako dalje. Ukoliko ne dođe do pravilnog otvaranja glavnog padobrana, padobranac ga može odbaciti i otvoriti rezervu.
• Tu je kontejner/sistem veza , koji je ranac u koji se smeštaju glavni i rezervni padobran. Kontejner takođe sadrži nožne i grudne obuhvate, kako bi se kontejner/sistem veza pravilno pripio uz padobranca.
• Konopci , koji idu od padobrana do kontejnera/sistema veza kroz trake koje se zovu slobodni krajevi. Mnogi moderni padobrani imaju 5 grupa konopaca nazvane A – konopci, B – konopci, C – konopci, D – konopci i kočnice, odnosno komande.
• Na padobranu se takođe nalazi i automat (AAD). Ako nešto krene naopako – na primer, padobranac se onesvesti ili iz nekog drugo razloga ne otvori padobran – automat će otvoriti rezervni padobran na oko 230 metara.
Skoro svi padobranci danas koriste samonaduvavajuće padobrane tipa “krilo” (misli se na profil padobrana). Ovaj tip padobrana je kvadratnog ili ovalnog oblika, i napravljen je kompletno od posebnog materijala koja se zove padobranska svila. Tu je gornja i donja površina paodbrana, koje su povezane pregradama. Pregrade dele padobran na set individualnih ćelija koje padobranci zovu “komore”. Vazduh ulazi u prednji deo padobrana kako bi napunio komore i dao padobranu oblik krila. Ovaj oblik čini da se padobran ponaša kao krilo. Umesto da idete ravno dole kao što bi se desilo sa okruglim padobranom, vi ustvari “plovite” kroz vazduh sa ovim padobranom.
Takođe imate priličnu kontrolu nad padobranom tipa “krilo”. Imate dva seta konopaca koji su povezani sa zadnjom stranom padobrana, na levoj i desnoj strani. Vi kontrolišete ove konopce sa dve ručice koje se zovu “hvataljke”. Kada se povuče leva “komanda”, vi spuštate zadnji deo na levoj strani krila. Ovo čini da se leva strana padobrana uspori, te na taj način skrećete levo. Možete se okrenuti i na desno na isti način, samo sa desnom komandom. Ukoliko povučete obe, levu i desnu komandu zajedno, ono usporava celo krilo, i ponaša se kao kočnica. Ovo vam omogućava da usporite krilo do zaustavljanja prilikom sletanja. Ovaj tip kontrole čini da su sletanja ekstremno precizna.
Hajde sada da vidimo kako se pakuje padobran.
Padobran je kao mala najlon mašina sa svim delovima dizajniranim za lakoću, trajnost kao i za par problema koji su mogući prilikom otvaranja padobrana. Uzimajući u obzir da je brzina kojom padobranac obično pada – oko 200 km/h – i nedostatak opcija ako nešto krene naopako, padobranska opreme mora biti neverovatno pouzdana.
Ima mnogo interesovanja oko fine umetnosti pakovanja padobrana. Ono ima sve elemente velike drame – osoba pakuje parče najlona i gura ga u veoma malu torbu, a tu je i druga odoba čiji život bukvalno zavisi od pravilnog otvaranja te svile. Kada se padobran otvara ono mora da se:
• Otvara pouzdano, kako bi se ceo padobran otvorio pravilno
• Otvara u kontinuitetu, kako bi padobranac znao šta da očekuje
• Otvara bez uvrtanja konopaca, ili uvrtanja uopšte, kako bi se padobranac usmerio u pravu stranu nakon otvaranja
• Otvara bez mršenja kanapa i kupole
• Otvara pravom brzinom – ako se otvori suviše brzo, može povrediti padobranca i/ili oštetiti opremu.
Najbolji način da padobranac bude siguran da se to neće desiti je da pakuje padobran pažljivo i prati uputstva proizvođača za to. Mnogi iskusni padobranci sami pakuju svojepadobrane i treba im oko 10 – 15 minuta za to.
Jedna od stvari koja čini pakovanje modernih padobrana tako interesantnim je korišćenje "Zero – P" materijala. "Zero – P" (Nulta poroznost) znači da je materijal tako napravljen da vazduh ne može prolaziti kroz njega. "Zero – P" daje padobranu bolje performanse, ali to takođe i znači da je veoma teško istisnuti sav vazduh iz njega prilikom pakovanja.
Da vidimo sad detaljnije šta se dešava kada se padobran otvara
Evo šta se dešava kada se padobran otvara normalno:
• Padobranac koristi pilot padobranče kako bi otpočeo proceduru otvaranja. Pilot padobranče se obično nalazi u malom džepu zakačenom na dnu kontejnera/sistema veza (BOC). Da bi otvorio padobran, padobranac izvlači pilot padobranče iz džepa i pušta ga iz ruke.
• Pilot padobranče hvata vazduh i puni se vazduhom. On izvlači oko 3 – 6 metara dugačku najlonsku traku koja se zove bridle..
• Kako traka izlazi napolje iz kontejnera, ona izvlači pin koji se kod nas zove “kriva špiljka” , na kontejneru. Kriva špiljka drži glavni padobran u kontejneru. Izvlačenje otvara kontejner sa malim praskom.
• Traka nastavlja da izvlači platnenu torbu u koju je smešten padobran.
• Na jednom kraju traka je povezana sa pilot padobrančetom. Drugi kraj trake spojen je na platnenu torbu nazvanu deployment bag ili D - Bag. Kada pakujete padobran, sama svila padobrana se pakuje u D - Bag i onda se D - Bag pakuje u kontejner/sistem veza. Traka izvlači D - Bag iz kontejnera.
• Svi padobranski konopci su složeni u cik cak šeimi i pričvršćeni za D Bag pomoću gumica koje se nalaze na torbi. Kako pilot padobranče i traka nastavljaju da povlače D Bag napolje, svi konopci se otpakuju i razvlače.
• Kada se konopci kompletno raspakuju i počinju da se pod silom pilot padobrančeta razvlače, oni tako izvlače slobodne krajeve iz kontejnera. Slobodni krajevi su trake od jakog najlona koji su veza padobrana i kontejnera (Slobodni krajevi takode sadrže i otpuštajući mehanizam za odbacivanje glavnog padobrana u slučaju da morate da odbacite glavni padobran).
• Tenzija na konopcima takode izvlači i sam padobran iz platnene torbe u koju je smešten (D ľBag).
•Vetar puni vazduhom komore padobrana. Ono što ne želite da se desi, je da se padobran otvori odmah. Ako se otvori brzo, smanjićete brzinu sa 200 km/h na jedva 15 km/h u momentu. To boli, a takode može oštetiti i opremu može pokidati konopce ili pocepati padobran. Zbog toga padobrani tipa krilo imaju parče najlona koji se zove slajder (klizač), koji drži konopce zajedno i polako se spušta na dole kako se padobran otvara. Ovo usporava otvaranje tako što sprečava nagli ulazak vazduha u komore, a funkcija mu je i da spreči mršenje konopaca u procesu otvaranja.
Jednom kada je padobran napolje i otvoren, padobranac gleda da se uveri da je sve OK. Zatim padobranac hvata komande, i počinje da upravlja padobranom ka mestu za sletanje.
Sledeće, videćemo šta se dešava kada se padobran ne otvori pravilno
Recimo da probate da otvorite glavni padobran, i nešto krene po zlu. Na primer:
• Glavni padobran ne izlazi iz ranca (totalni otkaz)
• Glavni padobran se ne otvara
• Glavni padobran se umrsio u konopce
• Jedna od komandi je pukla, ili se padobran pocepao prilikom otvaranja
• Deo glavnog padobrana se otvorio a deo nije
U svim ovim slučajevima, imate padobran koji ne može bezbedno da vas prizemlji. Morate odbaciti i glavni padobran i otvoriti rezervu.
Svi moderni padobrani imaju mehanizam koji se zove tri ring sistem, koji povezuje glavni padobran sa kontejnerom.
Da biste odbacili glavni padobran, spustite ruku i povučete ručicu odbacivaljke, koja se obično nalazi pričvršćena na rancu na vašoj desnoj strani. Ova ručica otpušta konopce na obe strane simultano. Sada ste ponovo u slobodnom padu. Zatim, može se desiti jedna od ove dve stvari:
• Na nekoj opremi, postoji sajla koja se zove RSL (Reserve Static Line), koja automatski otvara rezervu čim odbacite glavni padobran.
• Na drugim opremama, vi vučete drugu ručicu kako bi otvorili rezervni padobran manualno.
U oba slučaja, molićete Boga da se rezerva otvori kako treba i da imate dobar padobran iznad glave kada se sve to završi. Mnogi iskusni padobranci pakuju svoje padobrane, ali je uobičajeno da se rezervni padobrani pakuju od strane stručnih ovlašćenih lica za to (riggera). Svakih nekoliko meseci se rezerva otpakuje i prepakuje čak i ako nije korišćena kako bi se sprečilo da se ulepi.
Nema mnogo mesta greškama kada je padobranstvo u pitanju. Recimo da se desi jedna od dole pomenute tri stvari na skoku:
U svakoj od ovih situacija možda nećete biti u mogućnosti da otvorite sami svoj padobran, ili će vam biti potrebna neka vrsta pomoći. Automat (AAD) je mali kompjuter koji konstantno monitoriše visinu i aktivira rezervni padobran za vas (ako je to potrebno).
Jedan od najpoznatijih automata je CYPRES, što je skraćenica od "Cybernetic Parachute Release System". Prema podacima proizvodača ima preko 65.000 CYPRES-a u upotrebi.
CYPRES ima četiri dela:
• Mali displej koji vam omogućava da uključite automat kako bi monitorisao svoju aktivnost.
• Sam kompjuter
• Baterija
• Kater (Sekač), koji ustvari otvara rezervni padobran.
Kater je fascinantan. To je u stvari neka vrsta metka, i kompjuter šalje metku signal kada je vreme da se otvori rezervni padobran. Metak opaljuje. Vrh tog metka je oštrih ivica, kao nož koji seče deo traket nazvan zatvarajuća petlja. Kriva špiljka rezervnog padobrana je provučeno kroz zatvarajuću petlju kako bi držala rezervni padobran u kontejneru. Sečenje zatvarajuće petlje je sigurno najbolji mogući način za otvaranje rezervnog padobrana.
Kompjuter ima posao da odluči kada je vreme da se otvori rezerva. Osnovni cilj je da uvek otvori rezervni padobran ako je padobranac u slobodnom padu (odnosno ako mu je brzina veće od zadate) dostigne visinu od oko 230 metara po visini. Medutim ovo nije tako jednostavno kao što izgleda. Evo nekih od situacija za koje kompjuter mora da se pobrine kako bi se izbeglo neželjeno otvaranje rezerve.
• Normalno letenje pod normalno otvorenim glavnim padobranom.
• Brza i neočekivana promena vazdušnog pritiska izazvana prevrtanjem (sa lica na leda) ili letenjem oko drugih padobranaca u slobodnom padu.
• Vraćanje sa avionom na zemlju (ukoliko neko iz nekog razloga ne iskoči)
• Značajna promena pritiska uzrokovana vremenom (npr. sistem niskog pritiska se približava mestu iskakanja).
Samo ako je padobranac u slobodnom padu na 230 metara CYPRES će otvoriti rezervu.
Padobranci uključuju CYPRES na zemlji. Njegov kompjuter uzima mere vazdušnog pritiska, i to koristi kako bi otkrio padobrančevu visinu celoga dana. Kada god je padobranac na zemlji, jedinica se rekalibriše svakih 30 sekundi kako bi održala promene u vremenskom atmosferskom pritisku.
U sledećoj sekciji, videćemo kako da neiskusni padobranci (ili oni koji to žele) udu u sport.
ULAZAK U PADOBRANSTVO I TROŠKOVI
Ako se nikad nista bavili padobranstvom ranije, veoma popularan da to učinite prvi put je tandem skok . Na tandem skoku, vi ste vezani za instruktora, i vas dvoje padate zajedno. Instruktor nosi veliki padobran na svojim leđima dovoljno velik da izdrži vašu i njegovu težinu. Instruktor kontroliše sve aspekte skoka, kako bi bio siguran da se ništa neželjeno ne desi na skoku.
Tipični tandem skok izgleda kao i normalan skok. Evo nekih velikih razlika:
• Iskusan padobranac može jednostavno da iskoči iz aviona. U tandem skoku, putnik i tandem instruktor (Tandem Master) su vezani zajedno, tako da je manevaribilnost smanjena.
• Odmah nakon iskakanja instruktor izbacuje veliki (1 - 2 metra u prečniku) padobrančić koji se zove "drog", i on vas vuče i koči tokom celog slobodnog pada. Bez tog droga kombinovana težina instruktora i putnika bi prouzrokovala da ova tela padaju brzinom 290 320 km/h mnogo brže od normalnih 200 km/h. Drog usporava ovaj par na normalnu brzinu propadanja. Normalna brzina je esencijalna za snimanje tandema, pošto kamerman pada normalnom brzinom, i za normalno otvaranje padobrana.
• Kada dode vreme za otvaranje padobrana, instruktor povlači ručicu koja oslobada "drog" i pušta ga da radi svoj normalni posao "drog" se nalazi u ulozi pilot padobrančeta koje nakon oslobađanja otvara glavni padobran
• Instruktor i putnik sleću zajedno.
Više o tandem skokovima u Srbiji možete naći na adresi www.tandemskok.com
CENE I POČECI
Jedna od najpopularnijih tehnika koje se danas koriste za obuku padobranaca su skok na gurtnu (Static Line) i Accelerated Free Fall (AFF), odnosno Napredno Učenje Slobodnog Pada (NUSP). U Srbiji učenik može proći kroz sledeće korake kako bi dobio dozvolu sportskog padobranca:
• Učenik će verovatno krenuti sa tandem skokom u cilju sticanja nešto iskustva pri iskakanju iz aviona i rada u slobodnom padu, kao i da vidi kako to izgleda. Ovaj skok košta 150 EUR , a ukoliko želite i snimke skoka i fotografije iz slobodnog pada, to će vas koštati dodatnih 40 EUR .
• Učenik zatim prolazi obuku na zemlji kako bi se pripremio za prvi samostalni skok, na gurtnu. U fazi ovog dela obuke, neophodno je pre početka obuke završiti medicinske preglede za "2" klasu (Piloti padobrana i paraglajdera) koji košta oko 7.100 dinara. Pregled važi 5 godina do navršene 40-te godine života, 2 i po godine do navršenih 50 godina života, i godinu dana ukoliko imate preko 50 godina života. Nakon obuke, prvi samostalni skok se izvodi sa 1.000 metara i košta 85 - 105 EUR , zbog troškova administracije.
• Učenik pravi narednih 5 - 10 skokova na gurtnu (nije pravilo) sa visine od 1.000 metara, ali ovaj put su skokovi jeftiniji sa oko 20 EUR po skoku, jer nema administracije.
• Kada instruktor ustanovi da je učenik dovoljno sposoban da sam otvara padobran, takođe pravi nekoliko skokova sa 1.000 metara, ali ovaj put na slobodno, i sam otvara padobran. Visina skokova se rapidno povećava, a kada učenik uradi sve vežbe koje su zadate programom, trebalo bi da ima oko 25 skokova iza sebe, sa različitih visina. Cene ovih skokova se razlikuju u zavisnosti od visine, i kreću se u rasponu od oko 20 EUR (1.000 metara) do oko 35 EUR (3.000 metara) po skoku, sa iznajmljivanjem opreme.
• Kada učenik ispuni sve uslove zadate programom (odredeno vreme provedeno u slobodnom padu, odredeni broj skokova (minimum 25), određene visine, itd., učenik stiče pravo za polaganje za dozvolu sportskog padobranca "A". Učenik polaže testove, i na ispitnom skoku skače sa 2.200 metara, pravi zaokret levo za 180 stepeni, zaokret u desno za 180 stepeni i salto u nazad, ukoliko komisija ne odluči drugačije.
Jednom kada padobranac dobije dozvolu, cene skokova se smanjuju i kreću se od 10 EUR (1.000 metara, padobranac ima svoju opremu), do 32 EUR (3.000 metara, padobranac nema svoju opremu, već je iznajmljuje).
Cene u padobranskom klubu "Fenix" (obuku za prvi skok rade instruktori iz AK "Kikinda") trenutno su sledeće:
- Tandem skok.................150 EUR
- Snimanje tandem skoka..40 EUR
- Prvi skok.......................85 EUR
- 2 - 11 skok 1000 m........22 EUR
- 1.000 metara.................10 EUR
- 1.200 metara.................12 EUR
- 1.500 metara.................14 EUR
- 2.000 metara.................17 EUR
- 3.000 metara.................22 EUR
Iznajmljivanje opreme...............10 EUR/skok
Pakovanje padobrana................2,5 EUR
Detaljnije podatke o cenama možete pogledati ovde.
PADOBRANSKE VARIJACIJE
Jednom kada imate dozvolu sportskog padobranca, lekarski pregledi vam važe 2 godine, a tu su još mnoge beneficije. Postoje mnoge varijacije na temu "propadanje kroz vazduh brzinom od 200 km/h".
• Možete skakati u formaciji sa još jednim ili više padobranaca.
• Možete skakati sa daskom i baviti se skysurfing-om
• Možete skakati sa ciljem postizanja maksimalne brzine (Speed Skydive)
• Možete uzeti učešća u još ekstremnijim aspektima sporta kao što su B.A.S.E. skokovi.
• Možete probati noćne skokove, i još mnogo, mnogo toga, o čemu više reči imate ovde
Padobranstvo je prilično popularan sport. Primera radi u SAD ima 34.000 registrovanih članova. Procenjuje se da oko 350.000 ljudi pravi oko 3 miliona skokova godišnje.
Veliko pitanje je uvek "Koliko je opasno padobranstvo"? Svake godine u SAD 30 ljudi pogine u padobranskim nesrećama ili grubo, jedna osoba na 100.000 skokova. Ako pravite jedan skok godišnje, šanse da poginete su 1 prema 100.000 (u SAD).
Kako se nesreće u padobranstvu kotiraju prema drugim običnim aktivnostima? S obzirom da većina mladih u SAD vozi automobil, hajde da poredimo padobranstvo sa vožnjom automobila. Grubo oko 40.000 ljudi godišnje pogine u saobraćajnim nesrećama u SAD. To je 1,7 smrt na 160.000 predenih automobilskih kilometara. Zbog toga, ako vozite 16.000 kilometara godišnje, šanse da poginete u saobraćajnoj nesreći su nešto oko 1 prema 6.000. Drugim rečima, mi prihvatamo veći rizik ulazeći u auto svaki dan, nego ljudi koji se povremeno bave padobranstvom. Morali bi da skačete 17 puta godišnje kako bi vam rizik od smrti bio isti sa rizikom od smrti vozeći kola 16.000 kilometara godišnje.
Logično pitanje je sledeće: Po ovim statistikama, zašto mi mislimo da je padobranstvo opasno, a vožnja kola sigurna?
• Prvi razlog ima veze sa frekventnošću. Sa 30 godišnje, fatalne padobranske nesreće su retke. To čini svaku ovakvu vest vrednu pomena, pa je verovatno da ćete o njoj i čuti preko medija. U drugu stranu ima oko 110 fatalnih saobraćajnih nesreća u SAD svaki dan. U gradu sa milion ljudi 160 ljudi pogine svake godine u saobraćajnoj nesreći. Kada bi ste čuli o svakoj saobraćajnoj nesreći, poludeli bi ste, tako da čujete samo za one najteže, ali nikako za sve. To vas ostavlja sa utiskom da su saobraćajne nesreće retke, iako se dešavaju frekventno i često.
• Drugi razlog ima veze sa rutinom i iskustvom. Većina ljudi vozi auto svaki dan i ništa loše se ne dešava. Tako da je vaše lično iskustvo usmereno tako da verujete da je vožnja sigurna. Tek kad pogledate užasnu statistiku, shvatićete koliko je vožnja automobila u stvari opasna.
Preuzeto, prevedeno i modifikovano sa sajta www.howstuffworks.com
Padobranstvo
Procedura
Veštine
Bezbednost
Oprema
Otvaranje padobrana
Još o padobranstvu
> Tipični padobranski skok
> Padobranska oprema
> Pakovanje padobrana
> Otvaranje padobrana
> Otvaranje rezervnog padobrana
> Automad (AAD)
> Ulazak u padobranstvo i troškovi
> Cene i počeci
> Padobranske varijacije
> Rizik od padobranskih nesreća