PADOBRANSKE DISCIPLINE
PADOBRANSKE DISCIPLINE
Discipline
Skok na cilj (Acuracy)
B.A.S.E. skokovi (B.A.S.E. jumps)
Slalom (Blade Running)
Velike formacije (Big Ways)
Kenopi (Canopy)
Pilotiranje padobranom (Canopy Piloting) - CP
Relativ (Formation Skydiving) - FS
Snimanje (Camera Flying)
Figure (Style)
Friflaj (Freefly)
Slobodan stil (Free Style)
Vojno padobranstvo (Military jumps)
Para - Ski
Surfovanje nebom (Sky Surfing)
Kombinezon (Wingsuit Flying)
Varijacije
> Hit and rock
> Pond swooping
> Swoop and chug
> Prelet (Cross Country)
> Planiranje (Tracking jumps)
> Noćni skokovi (Night jumps)
> Skokovi sa stvarima (Stuff jumps
Jednom kada osoba savlada osnove skoka, postoji nekoliko disciplina kojima se može baviti u padobranstvu. Svakom od njih, padobranac se može baviti rekreativno (vikendom) ili takmičarski. Postoje čak i male grupe profesionalaca koji zarađuju za život od padobranstva. Oni se takmiče i osvajaju nagrade, te primaju bonuse od sponzora i proizvođača opreme. Padobranstvo može biti komercijalan sport, kao bilo koji drugi.
Padobranci mogu učestvovati u takmčarskim ili čisto rekreativnim aktivnostima. Svetska prvenstva se obično održavaju na lokacijama koje imaju ravne terene i čisto nebo. Izuzetak je Paraski, gde je potrebno zimsko vreme i skijaška staza.
Tipovi padobranskih skokova su:
Ova disciplina je dominirala Jugoslovenskim i Srpskim padobranstvom dugo godina. Zbog relativno loše tehničke opremljenosti tadašnjih padobranaca u Srbiji, ova disciplina je bila jedino moguća u našim uslovima.
Disciplina skok na cilj se sastoji u tome da padobranac iskoči sa male visine (obično oko 1.000m) i leti padobranom do određene tačke na zemlji gde treba precizno da sleti. S obzirom da je ranije bilo veoma teško da se oceni gde je padobranac prvo dotakao zemlju, od skorijeg vremena se koriste ciljevi u obliku mete čiji je sam centar prečnika 3cm. Svaki naredni krug oko centra je širok po 1cm. Dodir mete registruje elektronski senzor, a ceo set ove mete se popularno zove „elektronska nula“. Boduje se mesto na meti (ako je padobranac pogodi) koje je padobranac dotakao prvim delom svog tela (obično nogom). Sam centar mete nosi nula poena, a svako odstupanje od centra u zavisnosti gde je padobranac udario u metu određeni broj poena (0-16). Skok i prizemljenje van mete boduje se maksimalnim brojem poena – 16. Cilj je iz određenog broja skokova sakupiti što manje poena (idealno bi bilo nula). Za ovakve skokove se koriste velike i spore kupole, kako bi padobranac imao sporiji i precizniji prilaz cilju. Ovo su još poznate i kao „ciljaške kupole“. Što se dodatne opreme tiče, postoji i ciljaške patike, čija je peta zašiljena u špic, radi preciznijeg pogotka na metu, pošto „ciljaši“ obično dodiruju metu prvo petom.
B.A.S.E. skokovi su relativno novija disciplina u padobranstvu, ali je čim se pojavila, izašla na listu najopasnijih sportova na planeti. Ovaj tip skoka su skokovi sa fiksnih (prirodnih ili veštačkih) objekata, i prizemljenje padobranima obično u podnožje objekata sa kog se skakalo. B.A.S.E. je akronim (početna slova svake reči), od početka reči objekata sa kojih B.A.S.E. jumper-i obično skaču. (B)uildings - Zgrade, (A)ntennas – Antene, Tornjevi, (S)pan – Mostovi, (E)arth – Zemaljski objekti, litice, stene itd. Ovaj tip skokova su na oko slični padobranskim, ali se isto tako razlikuju. Jedino što je praktično zajedničko padobranstvu i B.A.S.E. skokovima je korišćenje padobrana za prizemljenje. I tu svaka sličnost prestaje. B.A.S.E. skakači ukoliko skaču sa litica, moraju se od litice odvoje odmah nakon skoka koristeći “track” tehniku klizanja, kako bi bili bezbedni prilikom otvaranja padobrana. Što se prvih skokova tiče, oni se obično obavljaju na mostovima, kako ne bi došlo do povređivanja udarom u objekat u slučaju otvaranja kupole za 180 stepeni. B.A.S.E. skakači NE NOSE rezervni padobran. Njihovi sistemi veza imaju samo jedan padobran, pošto u slučaju otkaza glavne kupole, verovatno ne bi imali vremena da aktiviraju rezervu, jer se skokovi po pravilu izvode sa veoma malih visina 100 – 200m. Izuzetno opasan sport koji iz godine u godinu nosi sve veći broj žrtava. Od pre nekoliko godina uveden je i “B.A.S.E. number”, broj koji dodeljuje BASE asocijacija svakome ko je izvršio barem po jedan skok sa svakog od 4 vrste objekata, te se oni među sobom prepoznaju po brojevima (npr. BASE 456) kako bi na neki način zaštitili identitet skakača. Ovo se čini iz razloga što su BASE skokovi u većini zemalja ilegalni, te nije dozvoljeno skakanje. Najpoznatiji skaka či u svetu su Jeb Corliss i Felix Baumgarthner. Prvo oficijalno takmičenje je održano u martu 1998 godine sa stene visoke 120m u Juti, SAD. Suđenje je bilo bazirano na dve stvari: Preciznosti u otvaranjui preciznosti u sletanju.
Izuzetno zanimljiva disciplina koja se upražnjava uglavnom u zimskim uslovima (ali nije pravilo). Disciplina se sastoji u tome da padobranci iskoče iz aviona, a nakon otvaranja padobrana rade “slalom” po planinskim masivima, pomerajući padobran levo – desno, kao skijaši. Padobranci najviše vole da “skijaju” po pravim skijaškim stazama, sa pravim kapijama, ali koriste ći padobrane.
Velike formacije su padobranska disciplina koja insistira na masovnosti učesnika. Ovo podrazumeva iskakanja velikog broja učesnika (ne retko i iz više aviona), gde se na određenoj visini svi hvataju i imaju fizički kontakt u slobodnom padu. Ovo je veoma teško izvesti iz razloga što ima puno učesnika koji moraju da rade sinhronizovano, pa se često dešava da formacija ne uspe iz prvog puta. Svetski rekord u ovoj disciplini, postavljen je u Februaru mesecu 2006. godine na Tajlandu, gde je bilo 400 padobranaca koji su se uhvatili u slobodnom padu i tako napravili formaciju za Ginisovu Knjigu Rekorda.
Kenopi je jedna takođe zanimljiva, ali samim tim i opasna padobranska disciplina. Ona se sastoji u tome da padobranci odmah nakon iskakanja (obično oko 2.000m) otvaraju padobrane (Hop-N-Pop), i onda “slažu” padobrane u formaciju
Na takmičenjima postoje 3 discipline:
Kenopi se takođe vežba u velikim formacijama gde nije važno izvesti maksimalan broj figura već napraviti najveću formaciju. Svetski rekord je “Dijamant” od 85 učesnika.
PILOTIRANJE PADOBRANOM (Canopy Piloting – CP)
Ova disciplina je u svetu i kod nas mnogo poznatija kao “Swoop”. Disciplina se sastoji u tome da padobranac iskoči sa određene visine (obično ne velike – do 1200m) i odmah otvara padobran po iskakanju (nije pravilo), nakon otvaranja padobrana padobranac manevriše kako bi se približio željenom cilju. Cilj koji nije klasičan, je to obično bara, jezero ili kanal pun vode. Na vodu se stavljaju “kapije” (kao u skijanju), kroz koje padobranac mora da prođe. Padobranac se trudi da se što većom brzinom zaleti na prvu kapiju, pretvori vertikalnu brzinu kupole u horizontalnu, određenim manevrom, i klizi što više po površini vode pokrivajući što veću distancu. Bitno je napomenuti da se daljina boduje od momenta kada su noge padobranca u visini prve kapije, do momenta sletanja. Takođe je važno i da padobranci na ovakvim skokovima koriste ekstremno male kupole (uglavnom ispod 100 sq/ft) visokih performansi, tako da je svako sletanje sa ovakvim padobranima izuzetno opasno. Prilazak cilju se radi na taj način što padobranac iz normalnog leta padobrana, vuče jednu komandu (ili češće gurtnu) na padobranu, na taj način ga stavlja u rotaciju, i povećava mu vertikalnu brzinu. Ovaj manevar je poznat kao “Kuka Okret – Hook Turn). U određenom momentu padobranac ispravlja padobran, i na taj način vertikalnu brzinu pretvara u horizontalnu, kojom se pokrivaju ogromne distance na sletanju (nekad i po 100 i više metara). Brzine kojima padobranci na ovom tipu skokova sleću i dodiruju nogom vodu, nekada budu i preko 60 km/h. Najpoznatije takmičenje u svetu je “Pro Swoop Tour” koje se održava svake godine. Rekord u ovoj disciplini po pitanju distance i brzine u swoop-u drži Jay Moledzki iz Kanade koji je na sletanju pokrio distancu od 206 metara pri brzini od oko 100 km/h u momentu sletanja.
RELATIV (Formation Skydiving – FS)
Disciplina koja je u svetu ranije bila poznata kao “Relative Work”(RW) danas je poznata kao “Formation Skydiving” (FS), iako je u većini slučajeva padobranci i dalje zovu samo “Relativ”. Jedna izuzetno lepa disciplina u kojoj je maksimalno prisutan timski duh, jer se disciplina uvek izvodi sa više učesnika. Poznate su 2-ke, 4-ke, 8-ice, pa i 16-ice. Skokovi se izvode sa razli čitih visina, zavisno od tipa takmičenja i broja učesnika, i boduje se broj likova koje padobranci urade. Znači ako iskoči 4 padobranca, boduje se svaka promena lika kada padobranci naprave promenu položaja formacije, i uhvate se stabilno ponovo. Cilj je u zadatom vremenu uraditi što više likova koji su unapred zadati. Kod nas je ova disciplina posle 13 godina ponovo počela da se uvrštava u državna takmičenja počev od 2006. godine, kada je na aerodromu „Kikinda“ urađeno državno prvenstvo u relativu u formaciji od 2 padobranca. Veoma zahtevna disciplina koja iziskuje da učesnici u formaciji provedu dosta vremena vežbajući zajedno kako bi ostvarili zapaženije rezultate.
Disciplina koja se bavi kinematografijom u vazduhu. Ova disciplina je veoma popularna među današnjim padobrancima. Sastoji se u tome da pored padobranaca koji skaču određenu padobransku disciplinu, sa njima skaču i kamermani koji su obučeni za snimanje padobranskih skokova u vazduhu. Kamermani su po nepisanom pravilu obično najbolji padobranci, koji imaju veoma dobru kontrolu slobodnog pada. Ovo je potrebno iz razloga da bi se kadrovi koji se snimaju ili fotografišu bili najboljeg mogućeg kvaliteta. Kamermani obično na svojim specijalno dizajniranim kacigama za skok, nose pričvršćene kamere i foto aparate te na taj način snimaju i slikaju celu proceduru skoka. Jasno je, međutim da su kamermanu potrebne obe ruke za manevrisanje u vazduhu, te se visoka tehnologija pobrinula da se i taj problem reši.
Naime, kamere se obično uključuju pre skoka, na prekidaču koji se nalazi sa spoljne strane kacige, a što se foto aparata tiče, od skora je među domaćim padobrancima veoma popularan tzv. “Bite switch”. Ova tehnologija omogućava da se prekidač za okidanje foto aparata kablom provuče do lica kamermana, koji ovaj prekidač stavlja u usta. U slobodnom padu, kamerman normalno manevriše rukama, kamera snima, a okidanje na prekidač foto aparata se vrši stiskom zuba kamermana i okidanjem prekidača na taj način. Na taj način se ne ometa let kamermana u slobodnom padu. Zahvaljujući današnjoj tehnologiji, i kamere i foto aparati koji se nose na skok su prilično malih dimenzija te se monitiraju na običnu padobransku kacigu koja je specijalno dizajnirana da se na nju pričvršćuje aparatura. Na ovaj način, padobranci mogu da snime i fotografišu svaki svoj skok, a ne retko se dešava da je ovo i referentni materijal na raznim takmičenjima (kao na primer takmičenje u relativu). Na osnovu takvih snimaka, sudije na zemlji boduju ekipu ili pojedinca koji se takmiči, nakon pregledanog snimka iz vazduha.
Ova disciplina je među domaćim padobrancima takođe bila popularna dugi niz godina, kao i “Skok na cilj”. Navedena popularnost je kao i u prethodnom slučaju proizilazila iz tehničkih nemogućnosti da se izvedu neka ozbiljnija takmičenja u padobranstvu. Figure obuhvataju skok pojedinca sa visine od 2.000m, i izvođenje zadatog kompleta ili polukompleta figura odnosno manevara koje padobranac treba da uradi u vazduhu, za što kraće vreme. Ove figure se zadaju neposredno pre ulaska padobranca u avion. Komplet figura se sastoji od zaokreta za 360 stepeni u jednu ili drugu stranu (levi i desni komplet) i salta unazad. Cilj je ovaj komplet figura uraditi u što kraćem vremenskom periodu, gde se boduje preciznost i brzina. Ove figure mogu da se snimaju iz vazduha ili sa zemlje, te se na taj na čin i ocenjuju.
Jedna od veoma popularnih disciplina u padobranstvu danas. Freefly je jedan od nekomercijalnih načina bavljenja padobranstvom. Ova disciplina podrazumeva skokove pojedinca ili grupe sa većih visina (obično 4.000 – 5.000 m) i izvođenje raznih pojedinačnih ili grupnih figura. Međutim, ovde ne postoje stroga pravila kako će ko leteti, već padobranac sam bira način slobodnog pada i položaja tela. Iz tog razloga je ova disciplina veoma popularna, jer omogućava padobrancu da bez bilo kakvih ograničenja leti kako želi. U današnje vreme najpopularnije figure u freefly su tzv. “head down” i “sit fly”. “Head down” podrazumeva da se padobranac obori na glavu što automatski prouzrukuje povećanje vertikalne brzine pada. Na ovaj način pojedinac ili grupa freefly-era može da dostigne vertikalne brzine i preko 300 km/h. Drugi popularan način je “sit fly” koji podrazumeva da padobranac napravi položaj tela u slobodnom padu kao “da sedi” na vazduhu, ali bez stolice. I na ovaj način se vertikalna brzina radikalno povećava u odnosu na “box” položaj. Omiljeni skokovi među freefly-erima su kombinacija ova dva tipa, gde jedan padobranac pada glavom na dole a drugi je u “sit fly”. Ovo je veoma teška disciplina iz razloga što je u ovakvim položajima tela brzina velika, mogućnosti za brzinu manevra takođe velika, ali je sam položaj veoma nestabilan. U svakom slučaju disciplina koja je ipak ograničena za iskusne padobrance i pruža mnogo zabave.
Disciplina koja je veoma slična “freefly”, ali je komercijalnijeg tipa u smislu toga što je takmičarskog karaktera. U “freestyle” disciplini, padobranac iskače sa takođe velikih visina kao i u freefly (4.000 – 5.000) metara i pravi svoje figure koje je uvežbao. Sa njim obično leti i kamerman koji sve to snima, a boduju se neobičnost i maštovitost figura izvođača, ali i kamermana koji leti sa padobrancem. U ovoj disciplini je zaista veoma interesantan program takmičara koji obično ne sadrži konvencionalne figure, već takmičari padaju na glavu, prave špage u vazduhu i druge akrobacije koje je teško izvesti čak i na zemlji. Zbog određenih fizičkih predispozicija, u ovoj disciplini su najbolji ženski takmičari.
VOJNO PADOBRANSTVO (Military jumps)
Padobranski skokovi su našli primenu i u vojne svrhe. Padobranstvo u vojsci je poznato još od I svetskog rata, kada se još razvijalo, da bi u II svetskom ratu i nakon njega našlo punu primenu u vojsci. Vojni padobranci obično skaču u veoma teškim i neobičnim uslovima, čak i za iskusne sportske padobrance. Ovo je iz razloga što vojni padobranci skaču ne retko čak i sa preko 30 kg opreme na sebi, a u velikoj većini slučajeva, skokovi se izvode sa okruglim i teško upravljivim kupolama, sa prilično malih visina (nekad i samo 300 metara). Ovo su skokovi koji u sebi sadrže samo praktičnu svrhu, tako da je u vojnom padobranstvu zabava na skoku isključena. U novije vreme, najpoznatiji tipovi skokova u vojsci (osim gore pomenutih “desantnih” skokova) su tzv. HAHO i HALO skokovi. Navedene reču su akronimi od rečenice High Altitude High Opening i High Altitude Low Opening (velika visina – visoko otvaranje i velika visina – nisko otvaranje). U prvom slučaju padobranci u nekoj od akcija iskaču na velikoj visini, blizu neprijateljske teritorije (često i preko 10.000m), otvaraju padobrane na toj visini, a zatim pokrivaju velike distance (preko 20 km) u dubinu neprijateljske teritorije. U drugom slučaju, padobranci takođe iskaču sa velike visine, ali imaju veliku zadršku u slobodnom padu, da bi padobrane otvorili veoma nisko (na oko 800 – 900 m), kada su već na neprijateljskoj teritoriji. Ovi skokovi se primenjuju uglavnom zbog nemogućnosti otkrivanja letelice i padobranaca od strane radara. Veoma je bitno shvatiti da je u vojnom padobranstvu obuka od presudnog značaja, iz razloga što ovi padobranci skaču u veoma specifičnim uslovima čak i za iskusne sportske padobrance (puno opreme i oružja, velike visine, velike zadrške, skokovi veoma često noću), te da je to samo jedan od segmenata kompletne akcije vojnika, koji nakon skoka mora da uradi i ono za šta je poslat na neprijateljsku teritoriju.
Para – ski kao sport potiče iz Švajcarske ranih šezdesetih godina, kao forma spasavanja na planinama. Koncept je bio da se skoči iz aviona, sleti padobranom blizu povređenog, montiraju se skije, i spasioc bi se sa povređenim spustio niz planinu. Danas je to takmičarska disciplina u padobranstvu, sa internacionalnim susretima i kupovima koji se drže još od 1964 godine, dok se svetsko prvenstvo održava od 1987 godine. U spacilačkom svetu su avioni zamenjeni helikopterima, te je ova disciplina u praktične primene polako nestala.
Danas se ova disciplina sastoji iz kombinacije ove dve, gde se u prvom delu vozi vele – slalom, koji se boduje, a zatim se padobranima skače na cilj, što daje ukupan zbir bodova, i rangira takmičara.
Vele – slalom je dugačak oko 1.000 metara sa prolaznim vremenom od oko 1 minuta i 30 – 35 kapija. Dve trke su potrebne po pravilima svetske skijaške organizacije (FIS).
Po FAI pravilima, svaki takmičar pravi 6 skokova sa visine od 1.500 metara. Cilj je lociran obično na padini, a padobranci skaču na cilj, kao i u klasičnoj disciplini (elektronska nula).
Skysurfing je timska padobranska disciplina, gde se tim sastoji od dva člana: skysurfera i kamermana. Skysurfer leti sa specijalno dizajniranom daskom za vreme slobodnog pada, klizi, oreće se, rotira id a, surfuje po nebu. Kamerman snima izvođenje sa kamerom montiranom na kacigu, ali takođe aktivno učestvuje u skoku – i ukupnom broju bodova tima, kroz svoje letačke sposobnosti.
Poređenje skysurfinga sa ostalim sportovima sa daskom kao što su snowboard ili skateboard je uobičajena greška. Jedino što im je zajedničko je korišćenje daske, kao objekta. Veštine potrebne sa skysurfing su mnogo bliže padobranskoj disciplini “Slobodan stil” (freestyle), gde se izvode gimnastički i baletski manevri koristeći aerodinamiku stvorenu pri slobodnom padu. Dodavanje daske jednačini, nije samo još jedna cifra u nizu – to je totalno drugi sport.
Letenje kombinezonom (Wingsuit flying) je umetnost letenja ljudskog tela korišćenjem specijalnog odela za skakanje nazvano wingsuit (odelo-krilo) koje ljudsko telo menja u profil krila i koje može kreirati uzgon. Wingsuit pravi profil krila sa materijalom koji popunjava prostor između nogu letača, i između tela (torza) i ruku. Ova odela se takođe zovu i "Birdman suit"(odelo čoveka ptice).
Ovim odelom se može leteti sa bilo koje tačke koja obezbeđuje dovoljnu visinu kako bi se klizilo kroz vazduh, kao što su skokovi iz aviona ili sa litica (B.A.S.E.).
Ljudi koji lete ovim kombinezonima, nose standardnu padobransku opremu ili opremu za B.A.S.E. (zavisno od tipa skoka). Letač, otvara padobran na željenoj visini, a odmah nakon toga, otkopčava “krila” koja su zatvorena u toku leta, kako bi mogao da manevriše padobranom kao i na klasičnom skoku.
Ono što razlikuje letenje kombinezonom u odnosu na klasičan padobranski skok je to što padobranci u normalnom slobodnom padu dostižu vertikalnu brzinu od 180 do 225 km/h, sa veoma malom horizontalnom brzinom. Prilikom skoka sa kombinezonom, zbog aerodinamike istog, vertikalne brzine se dramatično smanjuju, dok se horizontalna dramatično povećava. Zabeležene brzine sa kombinezonom su čak od oko 40 km/h vertikalne brzine, ali je uobičajnije da je vertikalna brzina letača sa kombinezonom oko 95 km/h. Pri skoku, horizontalna brzina koja se može dostići može ići i do preko 100 km/h. Na ovaj način se pokrivaju velike distance u toku slobodnog pada sa kombinezonom, i produžava vreme leta. Letači mogu da pokriju i distance u odnosu 2.5:1 (sa visine od 1.000 m pokriva se distanca od 2.500m, bez otvorenog padobrana).
Ova disciplina je još u eksperimentalnoj fazi, ali se može već sada reći da postoje dva osnovna modela wingsuit kombinezona : trokrilni i monokrilni. U prvom slučaju, letaš ima tri krila zakačena na sebe (dva između ruku, i jedno između nogu), dok je u drugom slučaju ceo kombinezon izrađen iz jednog dela, i pravi jedno veliko krilo, ali se ne razlikuju preterano u aerodinamici. Najpoznatiji proizvođači su “Bird-Man” i “Phoenix-Fly”
Ovde se nalaze dodatne “discipline” koje padobranci ne treniraju i ne koriste posebnu opremu za nju, već koriste kao način zabave i nisu takmičarske niti zvanične, ali se često koriste na tzv. “Fun Jumps”.
Jedan primer varijacije je “Hit and Rock”, koji je varijanta skoka na cilj, omugućavajući padobrancima da vežbaju ali i da se zabavljaju. Ova disciplina je generalno nastala od starijih padobranaca (po godinama) koji imaju udruženje “Padobranstvo posle 40-te” (Parachutist Over Phorty Society – POPS).
Cilj ove discipline je: skočiti što bliže stolici, skinuti padobranski sistem, sprintovati do stolice, i zaljuljati se u njoj napred – nazad minimum jednom. Vreme se meri od momenta kada noge dotaknu zemlju, do momenta kada se završi prvo njihanje.
Ova disciplina je veoma popularna, i sastoji se u tome da piloti padobrana sa svojom kupolama pokušaju da velikom brzinom dotaknu vodu nogama na prizemljenju i klize po njoj ostavljajući što duži trag, te izađu na obalu.
Boduje se tačnost, brzina, daljina i stil. Poeni se redukuju ukoliko padobranac “lupi” o vodu, ili ne stigne do obale, već padne u vodu. Ne treba naročito ni spominjati da je s obzirom na brzinu i korišćenje padobrana visokih performansi za ovu disciplinu, ista prlilično opasna, bez obzira što se dešava iznad vode.
Veoma slično sa Hit and Rock, osim što je meta limenka piva. Padobrancima se meri vreme od momenta kada im noge dotaknu zemlju, do momenta kada popiju na “eks” limenku piva, i okrenu je praznu naopačke na svoju glavu.
Naravno, mora se napomenuti da zakoni na aerodromima strogo zabranjuju svakome ko skače da pije alkohol u toku skokova, te se ovi skokovi praktikuju kao zadnji skokovi u danu.
Ovaj tip skokova se odnosi na skokove gde učesnici otvaraju padobrane odmah nakon osvoja od aviona sa namerom da pokriju što veću distancu pod padobranom. Obična distanca od momenta iskakanja do aerodroma je oko 16 km. Tendencija je da se padobran kreće "niz vetar" do momenta prizemljenja, jer se na taj način pokriva veća distanca, iako se padobranci iz aviona i izbacuju tako da mogu da dođu do aerodroma.
Planiranje je nameštanje položaja tela u slobodnom padu tako da maksimizuje horizontalnu brzinu dok svodi vertikalnu brzinu na minimum. Obično se koristi na kraju slobodnog pada kako bi se dovoljno odvojili od formacije ili ostalih padobranaca, radi bezbednog otvaranja padobrana.
Planiranje je skok sa namerom da se “klizi” tokom celog slobodnog pada. Jedan (obično najiskusniji tracker je lider (ili “zec”). “Zec” se usmerava prema pravcu gde grupa treba da ide, i održava brzinu tracka grupe. Ostali učesnici jure “zeca” i trude se da održe brzinu.
Padobranstvo nije uvek ograničeno na dnevne uslove. Iskusni padobranci nekada skaču i noćne skokove. Zbog očiglednih bezbednosnih razloga, ovo zahteva više opreme nego običan dnevni skok, a većina aerodroma za ove skokove i traži potvrdu obučenosti padobranaca koji žele ovaj skok da skaču. Obavezan deo opreme je fluoroscentni visinomer koji je praćen sa zvučnim visinomerom. Padobranci koji skaču noćni skok, često nose baterijske lampe, kako bi mogli da provere da li je padobran dobro otvoren, i da je bezbedan za letenje i sletanje. Vidljivost padobranaca i aviona je takođe bitna. FAA pravila nalažu da padobranci koji skaču noćni skok moraju da nose na sebi svetlo vidljivo u krugu od 5 km u svakom pravcu, i da ga upale odmah po otvaranju padobrana.
Padobranci uvek traže nešto novo da rade u vazduhu. Sa avionima kojima se vrata otvaraju pozadi, i prilično mesta u avionu (naročito kargo avioni), otvorila se mogućnost za skok sa raznim stvarima.
Na ovim skokovima padobranci skaču sa nekim objektima. Gumeni čamci na naduvavanje su popularni, gde jedan ili više padobranaca sede u čamcu u toku pada. Kola, motori, bicikli, vodeni tankovi i naduvavajuće “kobasice” se takođe bacaju iz aviona. Na određenoj visini, padobranci se odvajaju od objekta i otvaraju svoje padobrane, ostavljajući objekat da se razbije o zemlju velikom brzinom.
Discipline
Skok na cilj (Acuracy)
B.A.S.E. skokovi (B.A.S.E. jumps)
Slalom (Blade Running)
Velike formacije (Big Ways)
Kenopi (Canopy)
Pilotiranje padobranom (Canopy Piloting) - CP
Relativ (Formation Skydiving) - FS
Snimanje (Camera Flying)
Figure (Style)
Friflaj (Freefly)
Slobodan stil (Free Style)
Vojno padobranstvo (Military jumps)
Para - Ski
Surfovanje nebom (Sky Surfing)
Kombinezon (Wingsuit Flying)
Varijacije
> Hit and rock
> Pond swooping
> Swoop and chug
> Prelet (Cross Country)
> Planiranje (Tracking jumps)
> Noćni skokovi (Night jumps)
> Skokovi sa stvarima (Stuff jumps